Rezultati konkursa 55. Disovog proleća za najbolji esej i Mladi Dis
- Detalji
- Kategorija: Gradska biblioteka
- Objavljeno ponedeljak, 21 maj 2018 11:21
- Pogodaka: 2520
KONKURS ZA ESEJ O DISOVOM STVARALAŠTVU
Žiri za izbor najboljeg eseja o Disovom stvaralaštvu u sastavu: dr Svetlana Šeatović (predsednik), dr Mina Đurić i dr Branko Vraneš, pregledao je šest radova i doneo je jednoglasnu odluku na sednici održanoj 23. aprila 2018. u Beogradu.
Prva nagrada pripada eseju Disovo sabesedništvo sa Šopenhauerovom filozofijom (šifra: Šišarka). Autor je Saša Kozić, profesor srpske književnosti i jezika u Srednjoj stručnoj školi „Miloš Crnjanski” u Kikindi. Diplomirao Srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakuletu u Novom Sadu.
Druga nagrada za esej dodeljena je radu „Pesma bez reči” Vladislava Petkovića Disa (šifra: 13). Autor drugonagrađenog eseja je Katarina Pajić iz Čačka, student Filološkog fakulteta u Beogradu.
Stefan Pajović iz Čačka, svršeni student doktorskih studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dobitnik je treće nagrade za esej Savremenost društvene kritike u poeziji Vladislava Petkovića Disa (šifra: Svini).
Prvonagrađeni esej se izdvojio dobrim interdisciplinarnim pristupom u kome je sveobuhvatnije ukazano na vezu Disove poezije i filozofije Artura Šopenhauera. Autor je posebne uticaje pronašao u pesmama „Jutarnja idila”, „Pesma”, „Stara pesma”, „Prva zvezda”, „Utopljene duše”, nalazeći u njima i posredne uticaje Prustovih ideja o prolaznosti bića. Najjači uticaj Šopenhauera otkriven je u „Tamnici”, gde se uočava istovetna linija poimanja sveta kao volje i pronalaženje sopstva u objektima neposrednog okruženja. Nagrađeni esej je otvorio nove puteve za tumačenje Disove poezije i filozofije, doprinoseći širem humanističkom i društvenom karakteru ovog pesništva.
Druga nagrada je dodeljena radu „Pesma bez reči” Vladislava Petkovića Disa, jer je navedeni esej napisan na zavidnom naučnom i akademskom nivou. Esej na primeru jedne manje poznate pesme ukazuje na sveukupne poetičke osobine Disovog pesništva i u tome je značajan doprinos ovog rada. Rad je pisan koherentno i predstavlja dobru osnovu za veću analitičku i sintetičku celinu.
Autor eseja Savremenost društvene kritike u poeziji Vladislava Petkovića Disa na originalan način ukazuje na odnose Disove društvene savremenosti i kritičkog glasa koji nije do sada posebno istaknut. U pesmi „Naši dani” autor eseja otkriva univerzalnost Disove društvene kritike i „naivni optimizam” ovoga pesnika.
Na osnovu uvida u radove pristigle ove godine, zaključujemo da se pred nama našao relativno mali broj radova, ali sa originalnim pristupima, dobrom metodologijom, pisan akademskim stilom. U njima je izvornost novih ideja i interdisciplinarnost pristupa preovladala nad ustaljenim dobro pisanim esejima sa korektnom naučnom aparaturom. Od tri nagrađena rada, dva su usmerena na filozofiju i društvenu kritiku, što pomera fokus tumačenja Disove poetike i stila ka drugim disciplinama (filozofiji, politici, psihologiji).
U Beogradu, 30. aprila 2018.
Svetlana Šeatović
(predsednik žirija)
Saša Kozić
Disovo sabesedništvo sa Šopenhauerovom filozofijom
(odlomak)
Samo to pronalaženje sopstva u objektima neposrednog okruženja jeste svest o jednom i jednoj volji, a stih koji ističe da lirski subjekt oseća svoj duh u „svemu kako moćno spava” može biti uzet kao volja koja širom prostranstava obitava u određenim bićima i predmetima čekajući samo na to da bude oslobođena. Ipak, i nasupot toj životnoj snazi i volji za životom, za Disa je, kao i za Šopenhauera, život patnja i mučenje, zbog čega je jedinci potrebno da često pribegava snovima i njihovim predelima, gde je sam san u Disovoj poeziji sveza sa smrću i spokojem koje biće u njoj stiče.
Patnja i mučenje naziru se u svim aspektima ljudskog postojanja, mučan je dolazak bića na svet, mučan je njegov život u kom u svakom trenutku može da se umre i ostane bez dragih osoba, oko njega su bolesti i raznovrsne opasnosti, a njmučnija je prolaznost bića, gubitak mladosti, a sa njom i trenutaka iz prošlosti koji su ostali ovekovečeni u uspomenama i koji baš zbog te njihove nepovratnosti najviše bole i muče biće. Uz sve to, samo biće ima određenu volju i htenje koji ga nagone da napiri svoje potrebe što često ostaju uskraćene za ono za čime biće seže. To je mrtvo vreme o kom Dis u svojim pesmama govori, prošli trenuci, veseli časi što su iščezli, mrtvi dani, stari dani, umrli dani. To je sukob subjekta sa prolaznošču i sticanje svesti o istoj. To je ljudsko prokletstvo koje Disova pesnička duša, kao duša filozofa koji je uvek blizak poeziji, nije mogla da zanemari. Slepi nagon da se živi i nešto stekne kroz pokretačku snagu subjekta ujedno ga čine i živim i nesrećnim ‒ nesrećnim što će se uplesti u beskrajni niz htenja, koja neće uvek moći da budu zadovoljena, zbog čega je i sama ljudska sreća kratkotrajna, budući da ona dođe ali i brzo ode zamenjena nekom drugom željom, idejom ili ciljem.
NAGRADA „MLADI DIS”
Na ovogodišnji konkurs za Nagradu „Mladi Dis” prispelo je dvadesest sedam rukopisa pesničkih zbirki. Žiri u sastavu Predrag Petrović (predsednik), Sonja Milovanović i Dejan Matić je nakon pažljivog čitanja i iscrpnog razmatranja u najuži izbor uvrstio četiri rukopisa: rukopis pod šifrom „Onism” autora Dalibora Tomasovića; rukopis Fušnotar (šifra „Kostur“) autora Đorđa Ivkovića; Spirala (šifra „Složenjicin”) autora Milana Gromovića i Algoritam za merenje kapaciteta javnog prostora (šifra „Ursula”) autora Stefana Simića. Većinom glasova žiri je odlučio da Nagradu „Mladi Dis” za 2018. godinu dobije zbirka pod šifrom „Onism” autora Dalibora Tomasovića. Za nju su glasali Sonja Milovanović i Predrag Petrović, dok je Dejan Matić svoj glas dao zbirci Fušnotar Đorđa Ivkovića.
Nagrađeni rukopis odlikuje se neobičnom, može se reći zaumnom slikovitošću koja je nalik polusnevanju drugih svetova. To su svetovi i vizije koje se oblikuju u izmenjenim stanjima svesti, u noćim morama, grčevima tela, dubinama intimnog i podsvesnog ili u prenadraženom, čulnom doživljaju prostora. Okosnicu zbirke čine četiri pesme nazvane „Pisma iz psihijatrije” u kojima rastrzanim asocijativnim nizovima iskaza progovara decentrirano i bipolarno pesničko ja. Upravo u pisanju i komunikaciji sa drugim, pesničko biće nalazi mogućnosti ne samo da pribere mnoštvo glasova i slika koje fluidno teku kroz svest, nego i da se bori sa strahovima i samoćom. Nirvana kao nebiće sa kojim se suočila Disova poezija na početku prošloga veka, progovara u ovim pesmama kao sveopšte atrofiranje sveta i anksioznost savremenog čoveka. Traganje za samosvojnim i autentičim postojanjem u takvom svetu vodi pesničke glasove u ovoj zbirci kroz niz preinačenja, kako slikovnih tako i jezičkih. Zato su i smeli jezički eksperimenti ono što je lirski prvenac Dalibora Tomasovića učinilo umetnički prepoznatljivim među ostalim rukopisima.
Žiri pohvaljuje i ostale tri zbirke koje su ušle u najuži izbor a među njima posebno rukopis Fušnotar Đorđa Ivkovića kao originalan, vešto osmišljen i poetički provokativan prodor izvan granica konvencionalnog pesničkog izraza koji se, uz nagrađeni rukopis, najviše izdvojio svojom stvaralačkom samosvešću.
Beograd, 7. maja 2018. Predrag Petrović
Sonja Milovanović
Dejan Matić
Dalibor Tomasović
Poluostrvo
Ovde se, po ulicama i stanovima, danju i noću, tuguje.
Fermentira. Grabi srce kao meduza i živi. Boguje se.
Izoštrava grublje, pazi da se ne rodi paganski
spiritualizam, nova jesen, i smrt kao kvasac. Izdišemo.
Ovde nas pričaju istoriji, i slobodi prošlog, hodamo po rečima,
hiperventiliramo ovce, uzgajamo kafiće i banke.
Istrajavamo javne prevoze, prenose, redove čekamo
i možda, nekada, neko se rascveta u plin ili lešnik u grlu
(skuplja sve što može iliti kako kaže;
oživi vevericu u ušima, dan po dan održava folikul
melanholije, ili kišu i ljubav u neokorteksu kalendar kao med pamti)
potom, pazi parafrazira sebe u instrument koji jede nervni slom do smrti.
Dalibor Tomasović je rođen 30. maja 1989. godine u Somboru. Studira Srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Predaje engleski jezik.
